Pre nekoliko dana, tačnije u nedelju, 22. aprila održan je 25. po redu beogradski maraton. Odmah da se pohvalim, trčao sam malu trku zadovoljstva i reko da to zabeležim u svoj dnevnik. Još kao dete sam voleo maraton, stao bih tako sa drugarima i pozdravljao takmičare. Trčao sam i tada ovu malu deonicu za nas rekreativce, samo što sam se tada i pripremao, i istrčao celu (ops, mali propust u drugoj rečenici, reko trčao sam, ali ne svih 5 km) trku i merio vreme. Sada je to bilo nešto drugačije, sa malim pivskim stomakom nije se ni moglo više od 2,5 km. To je onaj deo do kraja Bulevara Kralja Aleksandra (2 km) i još jedan deo niz blagu nizbrdicu do Čubure. Tu drugu deonicu sam prešao sa ne baš pravilnim trčanjem, već onako lagano pustim noge bez kočenja i naprezanja mišića. Nakon istrčanog dela, prošetam se do cilja, malo brzog hoda, malo lagane šetnje i stignem lepo bez kasnijih upala mišića i sl.
Toliko o fizičkim i kondicionim aspektima mog iskustva, kojima nisam preterano zadovoljan, ali nije mi to pokvarilo dan koji je bio stvarno lep. Sa uživanjem sam prešao svoju pešačku deonicu prisećajući se detinjstva, čini mi se da je tada bilo više dece i omladine. Možda grešim, jer sam među poslednjim grupama počeo da trčim. Bilo je i sada naroda, ali bilo bi lepo da bude još više, to je prilika da se ljudi druže, izađu iz svojih stanova, kvartova gde koliko sada mogu da primetim uglavnom mnogi šetaju sa svojim psima. Tužno,nije bilo tako ranije, ono poneko je imao psa, sada gde god prođeš vidiš mlade i stare kako vodaju pse. No, njihov izbor, šta imam ja da pametujem. Elem da, stigoh do Terazija promenjivim tempom šetnje (pf kako se tešim da je i šetnja vrsta rekreacije) i prođem kroz cilj (onaj sporedni). Kako se kaže, važno je učestvovati.
